Kako je izraz 'kreativne industrije' ušao u upotrebu
Izraz „kreativne industrije“ se pre dvadesetak godina počeo koristiti za označavanje niza ljudskih delatnosti od kojih su neke među najstarijim koje postoje, a neke nastale tek pojavom digitalne tehnologije. Mnoge od tih delatnosti imaju snažne korene u kulturi i termin 'kulturne industrije' i odranije se koristio za označavanje pozorišnih delatnosti, plesa, muzike, filma, vizualne umetnosti i kulturne baštine, mada je sam izraz kontroverzan i mnogi su umetnici smatrali ponižavajućim da se njihova delatnost u bilo kojem kontekstu karakteriše kao – 'industrija'.
'Industrije' ili ne, ne može se osporiti činjenica da su ove delatnosti – i usko definisane kulturne industrije i širi spektar novih kreativnih industrija – u mnogim zemljama postajale sve značajniji ekonomski faktor i nudile sve veći broj radnih mjesta. Ali nijedna vlada nije pokušavala da izmerii njihov ukupni privredni doprinos niti o njihovom značaju razmišlja strateški, osim možda vlade SAD-a koja je gotovo stotinu godina štitila i negovala svoju filmsku industriju, i to ne samo zbog njenog ekonomskog doprinosa nego i zato što širom sveta prikazuje kulturu i širi uticaj SAD-a. Iako se kreativne delatnosti ne daju identifikovati kao industrijski 'sektor' s istom lakoćom kao djelatnosti npr. vazduhoplovnog, farmaceutskog ili automobilskog sektora, sve kreativne delatnosti imaju jedan zajednički imenilac: zavise od kreativnog potencijala pojedinaca i stvaranja intelektualnog vlasništva. To što su počeli da je 'sektorom', ma koliko ta definicija bila proizvoljna, skrenulo je pažnju na činjenicu da sve te delatnosti ili direktno učestvuju ili znatno doprinose širokom spektru industrija i profesija, od reklamiranja do turizma, a uz to je postalo evidentno da veštine i stil rada kreativnog sektora sve više utiču i na druga privredna područja, posebno u korišćenju digitalnih tehnologija.
Prvi pokušaj merenja vrednosti kreativnih industrija
Godine 1997. novoizabrana laburistička vlada Velike Britanije odlučuje da pokuša da ove djelatnosti prvi put definiše i proceni njihov neposredni učinak na ukupnu britansku privredu. Na osnovu studije Creative Nation (Kreativna država) koju je australijska vlada objavila 1994. godine, te po savetu pozvane grupe vodećih kreativnih preduzetnika, novoosnovano britansko Ministarstvo za kulturu, medije i sport (Department for Culture, Media and Sport) objavljuje 1998. godine dokument Mapiranje kreativnih industrija (Creative Industries – Mapping Document 1998) u kojem navodi 13 delatnosti (reklame, arhitektura, tržište umetnina i antikviteta, zanatstvo, dizajn, modna industrija, film, interaktivni zabavni softver, muzika, scenske umetnosti, izdavaštvo, softver, televizija i radio) kojima je zajedničko to što su „plod individualne kreativnosti, veštine i talenta... a imaju potencijal proizvodnje bogatstva stvaranjem intelektualnog vlasništva”. U svakom razumevanju pojma kreativnih industrija, od njegovog početka do danas, centralno mesto zauzima koncept intelektualnog vlasništva (drugim rečima, vrednost ideje koja se može zaštititi autorskim pravima, patentima, zaštitnim znakovima ili drugim pravnim i regulatornim mehanizmima kojima se sprečava kopiranje i korišćenje te ideje u komercijalne svrhe bez izričitog odobrenja njenog autora).
Kritičari su tvrdili da studija stvara lažne distinkcije utoliko što individualna kreativnost i talent predstavljaju srž i mnogih drugih naučnih i delatnih područja, od prirodnih nauka do inženjerstva. To je, naravno, istina, ali je namerno odlučeno da se u predmet studije ne uvrste kreativni rad naučnika i inženjera koji počiva na sistematskoj analizi i istraživanju, nego da se studija fokusira na samonikle pokretače kreativnosti u društvenoj i kulturnoj sferi. Druga kritika odnosila se na to što studija ne tretira razliku između preduzeća koja vrednost intelektualnog vlasništva zasigurno stvaraju kreativnim talentom pojedinaca – što su obično mala i srednja preduzeća s nedovoljnim kapitalom, ili mikro-preduzeća („mala ili srednja preduzeća“ imaju između 25 i 500 zaposlenih, a „mikro-poduzeća“ 10 ili manje zaposlenih) – i onih preduzeća koja korist ostvaruju zahvaljujući posedovanju i iskorišćavanju tog intelektualnog vlasništva – što su obično veliki transnacionalni konglomerati s ogromnim kapitalima, ali ponekad s vrlo malo dokaza o „kreativnosti“ u načinu delovanja. Ove dve vrste preduzeća razlikuju se kao nebo i zemlja, ali su ipak obe bile definisane kao deo „kreativnih industrija“. Uprkos ovim i drugim kritikama, studija je izazvala znatan interes, naročito nakon što je analiza koja joj je uslijedila 2001. godine otkrila da ovaj proizvoljno definisani kreativni sektor stvara radna mesta po dvostruko većoj stopi nego cela britanska privreda.
Razvoj mišljenja o kreativnim industrijama
Dvadeset godina kasnije gotovo sve vlade sveta prepoznaju značaj 'kreativnih industrija' i ovaj koncept sve više ustupa mesto sveobuhvatnijem konceptu 'kreativne ekonomije'. Naravno, i dalje opstaje želja da se određene industrije definišu kao „kreativne“ i nesumnjivo će se tako i nastaviti.
U nekim se zemljama definicije vrte isključivo oko umetnosti i kulture. Druge zemlje koriste šire definicije koje uključuju, na primer, kulinarstvo i gastronomiju – a na osnovu ekonomskog i kulturnog značaja hrane i kulinarstva. Treće zemlje koriste definiciju koja uključuje dobro uspostavljene poslovne delatnosti kao što su izdavaštvo, softver, oglašavanje i dizajn; Narodna Republika Kina kao jednu od glavnih tačaka svog 11. petogodišnjeg plana navodi potrebu da se sa „Proizvedeno u Kini pređe na Dizajnirano u Kini“ – klasično obrazloženje razumevanja da je u ekonomiji 21. veka stvaranje intelektualnog vlasništva dragocenije od izrade proizvoda. Ostale se zemlje, uključujući Veliku Britaniju, bore sa škakljivim pitanjem lociranja razvoja politike 'kreativnosti' unutar svojih struktura – da li se tu radi o ekonomskoj ili o industrijskoj politici? Ili o kulturnoj? Ili o obrazovnoj? Ili o sve četiri?
Što su više statističari i analitičari politika širom sveta razmišljali o načinu procene stvarnih efekata kreativnih industrija, to je neophodnost mnogo temeljnijeg preispitivanja postajala očiglednija. Za početak, fuzija umetničke i kreativne industrije s digitalnom tehnologijom rađala je čitave nove industrije i veštine koje nisu obuhvaćene međunarodno priznatim šablonima za merenje ekonomske aktivnosti, takozvanim kodovima „SIC“ i „SOC“ (Standardna industrijska klasifikacija i Standardna klasifikacije zanimanja). Primena tih standarda izopačila je stvarnu sliku, učinivši da važna nova područja stvaranja veština i bogatstva ostanu vladama praktično nevidljiva, te gotovo onemogućila međunarodna poređenja. Ali anomalijama tu očigledno nije kraj – jer nije svaki posao u kreativnim industrijama „kreativan“ dok su mnogi poslovi izvan okvira kreativnih industrija, kako god ih definisali, sasvim očigledno vrlo kreativni. Ovo područje počinju da istražuju britanska organizacija Nesta i mnoge druge, te zaključuju da je broj kreativnih poslova u „nekreativnim“ industrijama po svoj prilici daleko veći od broja kreativnih poslova u kreativnim industrijama. Kako uopšte izmeriti njihov učinak? Povrh svega je masivni uticaj digitalne tehnologije transformisao sve industrije, kreativne ili ne, a internet neprestano otvarao razne platforme za nov kreativni izraz koji je, zauzvrat, generisao razne vrste novih i vrlo očiglednih kreativnih poslova. Vrednost industrije video-igara je, na primer, za samo petnaest godina nadmašila vrednost stogodišnje filmske industrije. A ako je u kreativnu industriju trebalo uključiti 'dizajn', što očigledno jeste, gde onda smestiti tehnologiju – kao dizajniranje svih procesa i kreativnu disciplinu čiji se učinak oseća u svim područjima privrednih delatnosti, od proizvodnje i maloprodaje do planiranja transportnih i zdravstvenih usluga?
Što su više kreatori politika razmišljali o kreativnim industrijama, to je postajalo očiglednije da koncentracija na ekonomsku vrednost kreativnih industrija nema smisla bez sagledavanja šireg okvira njihove društvene i kulturne vrednosti. Istraživanje o globalnoj kreativnoj ekonomiji koje Ujedinjene nacije objavljuju 2008. godine ukazalo je na činjenicu da se tu ni slučajno ne radi o fenomenu karakterističnom samo za napredne i postindustrijske države Evrope i Severne Amerike: brzina rasta „kreativne i kulturne industrije“ osećala se na svim kontinentima, kako na severu, tako i na jugu. Zaključak Izveštaja: „Povezivanje kreativnosti, kulture, ekonomije i tehnologije, izraženo kao sposobnost stvaranja i cirkulacije intelektualnog kapitala, ima potencijal stvaranja prihoda, radnih mesta i izvoza dok istovremeno unapređuje socijalnu uključenost, kulturnu raznolikost i ljudski razvoj. To je ono što novonastala kreativna ekonomija počinje činiti.“
Kulturni i društveni učinak kreativne ekonomije verovatno će rasti
U vremenu brze globalizacije mnoge zemlje spoznaju da je kombinacija kulture i trgovine koju predstavljaju kreativne industrije moćno sredstvo za ostvarivanje karakteristične slike po kojoj se zemlja ili grad izdvajaju među brojnim konkurentima. Važnost nadaleko poznatih kulturnih „simbola“, poput Ajfelovog tornja u Francuskoj, Tadž Mahala u Indiji ili Sidnejske opere u Australiji ustupa mesto čitavim kulturnim okruzima koji spajaju umetnost i komercijalnu aktivnost – od londonskog Shoreditch-a s lokalnim dizajnerskim studijima, tehnološkim biznisima, kafićima i klubovima do ogromnih i prestižnih projekata koji – poput kulturne četvrti "West Kowloon" u Hong Kongu ili kulturnog središta na ostrvu Sadijat u Abu Dabiju – oličavaju milijarde dolara ulaganja.
Svest o ovom širem značenju odražava publikacija britanske Vlade Creative Britain (Kreativna Britanija) iz 2009. godine, gde se tvrdi da dugoročni uspeh britanske ekonomije kao domovine kreativnosti i inovacije podrazumeva delotvornost dugoročnih politika razvoja kreativnih industrija koje zavise od političkih inicijativa (često na gradskom i regionalnom nivou) u društvenom koliko i ekonomskom domenu, a koje, na primer, uključuju potrebu radikalnih promena u načinu planiranja obrazovanja dece.
Osoblje Neste je do 2014. godine osetilo da rasprava toliko napreduje da joj treba nova definicija: umesto „kreativnih industrija“ jednostavna definicija „kreativne ekonomije“ kao „… sektora specijalizovanih za korišćenje kreativnog talenta u komercijalne svrhe“. Iste godine pisac Robert Hjusion u svojoj knjizi "Cultural Capital – The Rise and Fall of Creative Britain" (Kulturna prestolnica – uspon i pad kreativne Britanije), analizirajući kulturne politike i prakse u Velikoj Britaniji, primećuje: „Suštinske karakteristike jednog sistema predstavlja konfiguracija odnosa unutar tog sistema. Što će reći da je za razumevanje kreativne ekonomije korisnije shvatiti kako je ona organizovana nego definisati šta ona zapravo radi.“
To pak otvara sasvim novu platformu za diskusiju. Čini se da ove industrije, posebno one hiljade malih i mikro-poduzeća koja predstavljaju sam vrh kreativnosti, ne samo da imaju sve veći ekonomski značaj, već su, u izvesnom smislu, preteča posve novog ekonomskog poretka, budući da pružaju novu paradigmu za način organizacije preduzeća, za razumevanje i pružanje obrazovanja, za vrednosti, za mogući razvoj i perspektive radnog života i karijera miliona ljudi, za planiranje i izgradnju gradova u kojima ti ljudi žive. Na zapošljavanje u svetu naročito će uticati brzi rast automatizacije i upotreba veštačke inteligencije i robotike koja najavljuje takozvanu „četvrtu industrijsku revoluciju“. Istraživači univerziteta Oksford procenjuju da bi u narednih 20 godina roboti mogli zameniti i do 47% radnih mesta u SAD-u, te do 35% u Velikoj Britaniji. Međutim, po studiji „Kreativnost nasuprot robotima“ (Creativity vs. Robots) koju je Nesta objavila 2015. godine, kreativni sektor je na tu pretnju bar donekle imun. Po toj studiji, automatizacija predstavlja tek mali ili nikakav rizik za 86% „visoko kreativnih“ poslova u SAD-u i 87% u Velikoj Britaniji.
Ponekad se kaže da je kreativnost osnovni pogon ekonomije 21. veka – onako kako je to u 20. veku bila nafta. Možda onda u 21. veku presudne odrednice uspeha budu politike promocije i zaštite kreativnosti – isto onako kako su energetska politika i pristup energiji bili odrednica geopolitike tokom celog 20. veka. U tom slučaju valja preispitati način organizacije vlada, način planiranja gradova, način na koji odgajamo i obrazujemo decu, te način na koji građani komuniciraju sa svojim zajednicama. Stoga je izuzetno važno promisliti šta zapravo podrazumevamo pod kreativnošću i kreativnom ekonomijom!
