Svet informacionih tehnologija je najbrže rastuća oblast današnjice, koja nudi mogućnosti razvoja, kako za sve sektore koje obuhvata, tako i za sve ljude koji se otisnu u njega. 11. februar je međunarodni dan žena u nauci pa smo tim povodom razgovarali sa Anom Manić, softver inženjerkom u Razvojnom centru kompanije Microsoft u Srbiji, o tome kako je ona ušla u svet informacionih tehnologija, kako se danas u njemu oseća, ali i gde vidi svoju budućnost unutar ove delatnosti.
Da li je vaš prvi susret sa programiranjem bio i ljubav na prvi pogled ili je bilo potrebno malo više vremena kako biste otkrili sve njegove čari?
Sa programiranjem sam se prvi put susrela u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu, gde se pored tradicionalnih prirodnih nauka, dosta pažnje posvećuje i razvoju programerskih veština. Nisam videla programiranje kao nešto što nije za devojke, jer je sve što smo učili u školi bilo podjednako pristupačno svima i svako je na osnovu svojih naklonosti mogao da bira kako da širi svoja znanja. Međutim, u to vreme, devojčice jesu bile manjina u mojoj srednjoj školi, a taj trend se nastavio i kasnije na fakultetu, doktorskim studijama i poslu, s tim što je procenat devojaka i žena u mom okruženju opadao na svakom narednom koraku.
Iako sam se sa programiranjem upoznala u srednjoj školi, ljubav se razvila tek na doktorskim studijama. Do tada sam programiranje učila zato što mi je bilo potrebno da bih rešila tehničke i inženjerske probleme na koje nailazim, a tokom doktorata se probudila ljubav ka programiranju distribuiranih sistema. U srednjoj školi sam najviše volela algoritme ili matematičke ideje koje se primenjuju u programiranju. Ipak, vremenom sam shvatila da je matematika neodvojiv deo programiranja. Kada rešavate neki kompleksniji programerski problem morate da uključite logičko razmišljanje, stečeno iskustvo, pomalo matematike, dosta mašte i naravno - napredno znanje kodiranja.
Mislim da danas mladi ljudi imaju priliku da dosta ranije otkriju skriveni svet koji otključava znanje programiranja i da lakše mogu da pronađu deo ovog sveta koji je njima najinteresantniji.
Da li ste odmah znali čime želite da se bavite unutar ove delatnosti koja je poprilično raznovrsna, ili je bilo potrebno vreme da se pronađete? I sada kada ste našli ono što volite da radite, koji vam je omiljeni deo posla?
Moje obrazovanje je, u stvari, dosta nestandardno za osobe koje se bave razvojem softvera jer sam se dosta kasno okrenula tom životnom pozivu. Osnovne studije sam završila na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, smer za elektroniku, a nakon toga i doktorske studije iz numeričke elektromagnetike u Koloradu u Sjedinjenim Američkim Državama. Naime, na doktorskim studijama sam se bavila pisanjem softvera koji je vršio numeričku analizu na distribuiranom sistemu računara, a vremenom sam shvatila da mi je programska implementacija, i sve vezano za nju, zapravo najinteresantniji deo onoga što radim. Tada sam se okrenula „cloud computing“-u, koji je u osnovi distribuirani računarski sistem, i potražila posao u MDCS-u. Od tada sam deo Azure Data tima koji razvija proizvode za Microsoft Cloud. Iako je posao kojim se bavim veoma interesantan, ono što najviše volim u vezi sa njim jeste rad sa ljudima. Sredina u MDCS-u je takva da vas konstantno gura napred, učite od ljudi oko vas na svakodnevnom nivou. Mislim da je to nezamenjiv deo mog posla i želim da poručim mladim ljudima da pokušaju da za sebe pronađu takvu sredinu, u kojoj mogu neprestano da rastu i da se razvijaju.
Koja formula je dobitna kada je u pitanju uspešan tim?
Verujem da svaki tim, u bilo kojoj sferi posla, postaje dosadan i nemaštovit ako su svi njegovi članovi slični jedni drugima. Takođe, takva sredina uvek ponavlja iste greške i teško može da postigne svoj optimalni potencijal. Zato je bitno da svuda, pa i u timovima programera, postoje različite ličnosti, sa raznovrsnim znanjima i životnim iskustvima, različitim školama i drugačijim mišljenjima. Mislim da ne postoje određene prednosti koje donose muškarci ili žene, svaka osoba je različita i donosi nešto posebno i da biste postigli balans u timu, potrebno je da u njemu imate i žene i muškarce. Imam utisak da kompanije koje se bave razvojem softvera prepoznaju ovu činjenicu.
Nažalost, devojke tokom školovanja, pogotovu u tinejdžerskim danima, nemaju podršku okoline da se upuste u svet programiranja. Zbog toga je važno da celo naše društvo shvati da je IT industrija budućnosti, koja je otvorena za sve. Dosta je raznovrsna, budi maštu i inteligenciju, i dok u nekim njenim sferama treba da znate jezike i imate filološkog znanja, u drugim će vaša želja da se igrate ,,gedžetima" biti presudna. Svako ko voli matematiku i fiziku može da pronađe IT oblast u kojoj će ta znanja da primeni. Oni kojima je tradicionalan način učenja dosadan, često pronalaze svoje mesto u IT industriji – tu učite kroz rad i kroz stvaranje nečeg novog. Kada pronađete problem ili „bag“ pokušavate da ga popravite – ni ne sluteći da u međuvremenu učite mnogo više nego kroz spremanje ispita.
Kompanija Microsoft čvrsto veruje da veće učešće žena u oblasti IT garantuje i sveobuhvatnija i raznovrsnija informaciono-komunikaciona tehnološka rešenja i daje punu podršku projektu „Škole za 21. vek”, koji organizuje British Council, iako ne uzima direktno učešće u samom projektu.
